Циклус предавања " Примењена уметност кроз историју "

Пројекат Примењена уметност кроз историју,  који се кроз циклус предавања и радионица  које, од априла 2011. године у Шуматовачкој 122, води мр Марко Алексић,  археолог,  протеклог месеца пружио је пуно нових и занимљивих тема. Посетиоци су имали прилику да чују најновија сазнања о почетку епског путовања хомо сапиенса, недавном открићу генома Неандерталаца, могли су да уживају у звуцима најстаријег музичког инструмента – фруле старе 35000 година која је недавно отркивена и да гледају ексклузивне снимке праисторијског пећинског сликарства, фигурина, палеолитског оруђа и оружја.

Посебну занимљивост представља чињеница да највећи број тема чине актуелнија научна открића од којих су  нека била „стара’’ свега неколико дана. 

У уторак 24. маја 2011. у 20h часова одржало се предавање под називом `Трагом Индијане Џонса`. Тема су најновија археолошка открића из праисторије. 
Један од кључних догађаја у нашој прошлости десио се пре око 45.000 година када су први савремени људи, хомо сапијенси, крочили на европски континет. Ту су затекли крупније и робусније староседеоце – неандерталце. 
Пре годину дана успешно је окончан вишегодишњи међународни научни пројекат реконструкције генома неандерталца. Сензационална резултати несумњиво су показали да су се наши преци мешали са са овим древним становницима Евроазије. Колики проценат наших гена смо наследили од неандерталаца, где су се очувале последње енклаве њихових заједница, који су становници данас најближи неандерталцу и коначно, највећа од свих научних непознаница, због чега је неандерталац нестао пре око 24.000 година? То су само нека од питања на која ће дати одговор археолог, Марко Алексић. Он ће приказати ексклузивне фотографије, видео снимке и најновије археолошке налазе.

У уторак, 10. маја  2011, одржано је предавање на тему: Алтамира – Најновија открића и вести о праисторијским цртежима, који су недавно нађени  у пећини Алтамира крај баскијског места Сантиљана Дел Мар, три километара од обале Атлантског океана, на крајњем северу Шпаније, коју су објавили сви водећи светски медији.
Укратко са предавања: Први праисторијски цртежи откривени су у овој пећини још 1879. године и сматрају се једним од најзначајнијих сведочанстава уметности и културе уопште палеолитског човека.  Црвени цртежи коња и људских руку које су случајно открили археолози док су тражили знаке древних насеобина, настали су вероватно у исто време када и неке од најбољих праисториксих слика по којима је ова пећина постала чувена широм света. 

«То је било случајно откриће. Иако је цртеже било тешко уочити зато што су доста оштећени и пропали, искуство нам је помогло да их препознамо», изјавио је археолог Дијего Гарате, професор на факултету за Археологију Универзитета у Саламанки у покрајини Кастиља и Леон, западна Шпанија. 

Пећина Алтамира је дуга 296 метара, састоји се од више пролаза и соба. Главни пролаз достиже висину од 2 до 6 метара. Током археолошких ископавања отркивени су артефакти који су датовани у период касног Солитрена и раног Магдалена. Пећина је чувена по цртежима који су осликани на зидовима. Облици су цртани једни преко других, нема композиције, коришћене су земљане боје, а претпоставља се да је животињска маст коришћена као везиво. Праисторијски уметник је сликао готово искључиво животиње које је ловио, тако да су на таваници у Алтамири насликани бизони, јелени, коњи, дивље свиње. УНЕСКО је 1985. године Алтамиру прогласио Светском баштином.

Први хомо сапијенси стигли су у северне делове Пиринејског полуострва у малим групама пре око 35000 година. Ту су затекли неандерталце, наше далеке рођаке, са којима су живели једно време заједно. Неандерталци су нестали са лица земље пре око 25000 година, а научници се ни данас не слажу око тога да ли се то десило услед драстичних климатских промена, болести које су са собом донели хомо сапијенси, њихових физичких предности у односу на неандерталце или је то била крајња последица дуготрајних ратова између ове две најсавршеније врсте праисторијских људи. Сматра се да су се последње екнлаве неандерталаца опстале до пре око 22000 година, управо на крајњем југу Пиринејског полуострва, на Гибралтару.

 

У оквиру циклуса предавања Примењена уметност кроз историју, у уторак, 26. априла 2011. уз презентацију  новијих археолошких  открића и  анализа ДНК (слајдови и кратки научни филмови), одржано је предавање на тему:Највеће епско путовање у историји човечанства, посвећено чињеници да је целокупно становништво на планети потекло  од гена једне женске особе која је у науци добила име Митохондријална Ева, а живела је негде у Африци пре око 150 до 200000 година.

Мала група наших предака је пре око 50000 година кренула из Африке, прешла Црвено море и запутила се на све четири стране света. Њихови потомци су се размножили и населили скоро сваки кутак наше планете. Невероватан стицај срећних околности, као и несумњива вештина мале групе наших предака чији је број, по свему судећи износио свега око стотину индивидуа, омогућила им је да преживе прелазак преко морске пучине,  да наиђу на ланац извора питке воде као и да нађу храну која им је омогућила да преживе прве дане, месеце и године на негостољубивом пустињском новом тлу. Њихови потомци наставили су ово епско путовање и временом населили и проширили се на Блиском истоку, у Европи, Индији, Азији и далеком истоку, Аустралији и Америци.  У Европи су затекли Неандерталце, који су изумрли око 20000 година касније. Научници се још увек нису сложили због чега је робусни Неандрталац изгубио битку са много грацилнијим потомцима досељеника из Африке. У оптицају су разне претпоставке, од боље прилагођености промењеним климатским условима, преко мирне асимилације или насилних ратова, до епидемија заразних болести.

Пре мање од годину дана (мај 2010.), коначно су објављени и сензационални научни резултати вишегодишњег пројекта издвајања и анализе ДНК генома Неандерталца. Они су показали да данашњи становници Европе имају и гене овог древног становника нашег континента. Иако овај проценат није велики, он несумњиво показује да је било мешања између две сродне групе праисторијских људи.

 

19. априла 2011. године одржана је Радионица посвећена средњовековном мачу и ковању мачева,  на којој су присутни од гостујућих предавача и мајстора (Милош Савковић, професионални цртач, Жељко Пантић, ковач средњовековних мачева, Витешка дружина Свети Теодор Стратилат) могли да науче како се мачује средњовековним мачевима или како се некад ковало ово древно оружје. У сали која је била тесна да прими све заинтересоване, присутни су имали јединствену прилику да се кроз филмове, слајдове, демонстрације професионалаца и реалне реплике средњовековних мачева избилиза сусретну и стекну искуство из прве руке о овом оружју.

 

У уторак, 12. априла 2011. одржано је прво предавање под називом: Прича о мачу – од производа до симбола.
Укратко са предавања: Мач је предмет који је одувек имао посебан значај за човека. Најстарије сачуване људске приче – епови о Гилгамешу, Махабхарати, староиндијске Веде, нордијске саге и др. садрже заједнички литерарни мотив ратничког подвига. Тај подвиг, победа над змајем или неким другим непријатељем, може се учинити само магичним оружјем, најчешће мачем. Кроз читаву познату прошлост људске свести мач је обавезан симбол епске борбе, а тако је и данас у различитим врстама уметности и научној фантастици, када пројектујемо своју најдаљу будућност. Може се рећи да је мач, као ретко који мотив, дубоко укорењен у наше колективно несвесно памћење.
Мач је једини предмет израђен људском руком коме је човек давао права властита имена. Најпознатији су Артуров Ескалибур, Жуајес Карла Великог, Роландов Дурандал. У нордијским сагама постоји преко тридесет  мачева који имају своја имена, а слична појава забележена је и у Јапану (имена која нису дескриптивна већ властита, попут људских; слична појава и за још неке делове ратничке опреме, али такође по узору на мачеве и
у знатној мањој мери, забележена је само  у Јапану). 

Снажну симболику мач је имао и код готово свих словенских, германских и номадских народа, па и код нас. Свој врхунац достигао је у средњем веку када је постао један од симбола ове епохе.
Мач спада у хладно оружје за сечу и бод. Он је једино оружје намењено и за напад и за одбрану. Због тога је руковање њиме захтевало велику вештину, али и прецизна физичка својства самог предмета приликом његове израде. Сродне врсте оружја су му сабља (која је заправо настала од њега и од које се разликује по правом сечиву и дршци) и бодеж (од кога се разликује по већој дужини). Постоји пуно врста мачева: једносекли, двосекли, кратки, дуги, прави, криви, једноручни, дворучни и они за једнуипо руку.